Zar više nema šetnji kroz sneni grad?
Zar stvarno sve je bilo da umre sad?
Životu sve smo dali, tad umorni smo pali,
da tako slabi doèekamo kraj...
Zar više nema sunca za isti dan,
kad više nema zvijezda za našu noæ,
ti pusti me da odem i pustim me da živim,
kad život baca sjene na naš put.
Treba poæi kad je ljubav prošla,
bolje da smo sami nego stranci!
Kad nismo sebi više nego znanci,
što èekamo ti i ja?
Kad više nema jutra za ovu noæ,
ne èekaj više sutra: sad treba poæ!
Pa neka suze teku i nek' prolaze dani,
al' treba mirno doèekati kraj!
