Zar nije previše?
Dva ožiljka na licu vremena,
a, ja prikradam se...
Davno ispričanim pričama,
nedostupnim lavirintima,
crveni bljesak tražim...
Reči gube smisao.
Nekada si disao
snagom uzavrelog zanosa...
Noć mi šamar udara,
istina zaudara...
Sve što sam tražio
odjek tišine nosi, kroz vene modroga zla.
Mrak me proganja,
ostajem sasvim budan u kandži sopstvenog sna.
Još nije gotovo,
predosećam...
Poznatu jezu osećam,
pripremam se...
za još jedan nalet ludila,
uzalud me savest budila,
pogrešnim putem hodam...
